Православне цркве и манастири Београда и околине

Средњи век

У састав српске средњовековне државе Београд првн пут улази за владавине краља Драгутина (1276-1316). Говорећи о чувеној посети Београду краљице Симониде, жене краља Милутина, и о њеном сусрету са јетрвом, краљицом Каталином, женом краља Драгутина, године 1315, архнепнскоп Данило II указује да је Београд у то време бно седиште митрополита н нмао митрополијску цркву посвећену Пресветој Богородици.
У време деспота Стефана саграђене су цркве Света три јерарха, Светог Николе н Свете Петке. Ова последња, претпоставља се, саграђена је пре 1417. н налазила се близу самог утврђења, а прве две у тадашњем предграђу (једна по свој прилици на Дорћолу). У том веку, занимљнво, један дубровачки трговац је тестаментом из 1457. београдској Цркви Свете Петке оставио 20 дуката („Item lasso alla giexia de Belgrado nel chastel de sotto dovel chorpo de Sancta Venera il debbo ducati vinti“). Изузетно поштовање према светој Петки Параскеви поспешено је преношењем њених моштију из Видина у Србију, старањем кнегиње Милице. Часно тело ове богоугоднице је најпре било у манастиру Љубостнња, а потом у Београду.
3на се какво је време за Србију наступило успостављањем турске окупације. О томе можемо посредно закључити и из чнњенице да је године 1509. митрополит београдски Теофан отпослао монахе Успенског манастира из Београда Атанасија н Јоаникија у Русију. Отншлн су великом кнезу московском Василију III (оцу Ивана Грозног) носећи писмо у којем се моли за помоћ њиховом манастиру: „…Тако не имамо много ктитора колико тебе православног господара…” Манастиру је било одобрено н додељено 40 собоља, као н нешто новца у сребру н злату.

Турска и аустријска владавина

Турски катастарски пописи Београда н његове околине из XVI века наводе да је око некадашње деспотске Престонице било преко петнаест монашких општежитељних станишта. Тако дознајемо за следеће светиње које постоје у првој половини и средини XVI века: манастир Рајиновац (са манастирима метосима Светог Тодора н Светог Петра), Сланци (Ваведење), Винча (Ваведење), Калуђерица (Свети Георгије), Лештане, Мислођин (Свети Христофор), Раковнца (Светн архангел Михаило), на Космају су: Тресије (Сабор светих архангела), Павловац (Светн Никола), Кастаљан н Светн Георгије, један манастир је код Врчина н недовољно прецизно лоциран манастир Превелика. Северно од Саве н Дунава су Београду најближи манастири Фенек у Срему н Војловица у Банату.
У периоду када је Српска црква трпела велике притиске и Охрида и Цариграда, када су здружени фанариотски кругови настојали да угасе било какав утицај српских архијереја, овако велики број манастира н густа парохијска мрежа свакако сведоче виталности светосавског духовног организма.
Стефан Герлах, пролазећи 1573. српским земљама, поменуо је београдску Цркву светог архангела Михаила (на месту данашње Саборне цркве). Век доцније помнњу је француски путници Кикле н Пуле. На познатом италијанском плану Београда из 1683, ова црква, поред римокатоличке и јерменске, убраја се међу једине актнвне хришћанске богомоље.
У време аустријске владавине Београдом 1717–1739. године, знамо за три српска храма: Саборни храм светих апостола Петра н Павла, Цркву Рођења светог Јована Крститеља у Доњој вароши н Придворну капелу на митрополијском двору, посвећену светом Николи. 3а првн је београдски митрополит Мојсије Петровић 1718. године писмом тражио помоћ од руског цара Петра Великог: ,,О милостињи на согражденије разореној Турками саборној црквн”. Аустријска администрација је тада фаворизовала Римокатоличку цркву, а Србима није дозвољавано ни да обнављају стара светилишта. Београдскн митрополит Мојсије Петровић се жали карловачком митрополиту Вићентију Поповићу Хаџи-Лавићу да због грофа Терлискрона, генералног инспектора грађевина, ,,није такмо изнова зидати, него ничто не можемо ни око готови стари наших цркава и манастира, какоти Раковица и Сланци и прочих, что поградити и поновити”.

Православни храмови у модерној српској држави

У годинама Првог српског устанка (1804–1813), српски ратници су имали покретну чадор-цркву коју нм је поклонио карловачки митрополит Стефан Стратимировић. Док је Београд опседан, она се налазила у Топчидеру и у њој је богослужено. К. К. Родофиникин помиње новоизграђену српску цркву у ослобођеном Београду. Београдски новомученици и јунаци вере ђакон Авакум и игуман Пајсије су 1814. живи набијени на колац код данашњег Народног позоришта (празнују се 30. децембра).
Обнављајући српску државу након Другог устанка, јачајући њен темељ и организацију, кнез Милош Обреновић је омогућио снажење и црквено-духовног жнвота. Успех његове спољне политике је свакако и аутономија Српске цркве у Кнежевини Србији (Београдској митрополији) издејствована од Цариградске патријаршије. Често прек у међуљудскнм и политичким односима, суров, много пута страствен, Милош је интимно био изузетно побожан. Молио се ујутро, нскрено, на начин старински и простодушан: „У нме Оца н Сина н Светога Духа… Свеци Божији, који сте у Господа Бога свети, вама се молим и поклоним, молите Бога за мене грешнога! Светн Петре, Павле апостоле, Марко и Матија, Луко н Јоване четири ступа јеванђелиста који држите небо и земљу, свима се молим и поклоним, молите Бога за мене грешнога! Свети оче Николаје, путниче, чудотворче, моје крсно име, помози ми; на путу, на суду, на тамној ноћи, на чарној гори, на мутној води; на уранку, на подранку, на беломе данку и на сваком страшном месту“… Ред божјих угодника којима се кнез обраћа за помоћ и за заступништво започиње апостолима Петром и Павлом, а њима посвећује и цркву у Топчидеру, своју задужбину.
Кнез Милош је 1830. укинуо неприличан обичај београдских трговаца да с капама на главама улазе у цркву и седају на своја резервнсана места: ,,Ви видите мене н сву моју пратњу да како наступамо на црквена врата одмах скинемо наше капе н гологлави стојимо док не изађемо из цркве“.
Градња Топчидерске цркве започета је 1833, две године по завршетку кнежевог двора у близини, а завршена 30. априла 1834. Имала је функцију дворске цркве. На божјем дому није се штедело. Кнежев двор коштао је тачно 76.283,13 гроша, а дворска црква 76.647,23 гроша. Београдскн трговац Лазар Панча, преминуо 1831, оставио је своју имовину кнезу Милошу с аманетом да му се за покој душе сагради црква. Тако је 1835. године подигнута Црква Светог Марка, недалеко од данашње велике цркве посвећене овом светом јеванђелисти.
Пошто је Хатишерифом из 1830. године дозвољена „слобода богослужења по свнм догматима источне цркве“, Срби су, упркос противљењу заосталих Турака и градских посада, почели да враћају црквена звона. У Београду су звона првн пут зазвонила на Беле покладе, месеца фебруара 1830. Записано је: „Јело се, пило и веселило уз игру и звоњаву звона. У црквеној порти била је намештена трпеза, донетн су чаброви вина, а коло се водило на варошку капију, па на Саву, испод Калемегдана и опет пред цркву“…

Градња православних храмова у XIX и XX веку

У Шематизму Православне цркве у Кнежевини Србији из 1874, помнњу се следеће цркве у Београду: Саборна (саграђена 1840), Вазнесенска (1863), Светог апостола н евангелнсте Марка (1835), Светих апостола Петра н Павла (1833), Ружица (обновљена 1867) н Митрополијска (1849).
Двадесет и једну годину доцније, у Шематизму Православне цркве у Краљевини Србији из 1895. налазимо и нове храмове: Светог оца Николаја на Новом гробљу (1893) и Свете Наталије при Вишој женској школи (1878). Руски добровољци у Српско-турском рату 1876–1878. носили су са собом покретну шатор-цркву посвећену светом витезу, кнезу Александру Невском и знатно допринели јачању његовог култа у Србији. У Шематизму из 1895. забележено је да се црква посвећена овом светитељу управо ,,гради у источном крају града”.
Почетком XX века настају храмовн Светог мученика Трифуна на Топчидерском гробљу (задужбина Николе Спасића из 1903) н Светог Стефана Дечанског у Железнику (задужбина Катарине, удове Михајла Јовановића, из 1905). Године 1910. Београд је нмао 90.000 становника н 9 градских цркава, али и три синагоге, две римокатоличке цркве н две џамије приде. Свештеник је у парохији нмао просечно 3.000 душа. После Првог светског рата подигнуте су цркве Свете Тројице у Кумодражу (1924) н Покрова Пресвете Богородице у Барнчу (1929). Земља је тек оставила иза себе тешке ратне године 1912–1918, нација се опорављала. У Шематизму Источно-православне српске патријаршије по подацима из 1924. године наводе се следећи храмови у Београду: Саборна црква светог архангела Михаила са четири парохије, Вазнесенска црква са пет парохија, Црква светог Марка са четири парохије, Црква светог Саве са шест парохија, Светог Александра Невског са три парохије, као н цркве Светог Николе и Светих цара Константина и царице Јелене са по једном парохијом.
Тадашње шире подручје града, односно Протопрезвитерат округа београдског, обхватало је Топчидер н Чукарицу (Свети Петар и Павле), Бели Поток, Пиносаву н Зуце (Света Марија Магдалина), Велико Село н Сланце (Свети Стефан), Винчу (Свети Петар и Павле), Вишњицу (Свети Никола), Миријево са Великим и Малим Мокрим Лугом (Свети Илија), Железник н Сремчицу (Свети Стефан Дечански), Рипањ (Света Тројица), Кнежевац, Кијево, Ресник, Раковицу и Јајинце (Успење Пресвете Богородице), Бегаљицу, Камендо н Пударие (као храм служи манастир Рајиновац), Врчин н Заклопачу (Свети Петар и Павле), Гроцку и Брестовик (Свети Петар и Павле), Умчаре и Дражањ (Успење Пресвете Богородице), Ритопек (Света Тројица), Малн Пожаревац, Сенају, Ђуринцу и Шепшин (Свети Илија).
Према Уставу Српске Православне Цркве из 1931. године и новој арондацији епархија која је, између осталог, њиме спроведена, Архиепископија београдско-карловачка била је прва на списку и прва по рангу епархија којом је лично управљао патријарх српски. Архиепископија београдско-карловачка је територијално и јурисдикцијски покривала велику територију, заправо стару Архидијецезу сремско-карловачку старе Карловачке митрополије и Београдску епархију Православне цркве Краљевине Србије. Дакле, радило се о просторима и срезовима од Вуковара, Винковаца, Осијека, Илока и Шида, тј. источној Славонији, те целом Срему и највећем делу Шумадије. На југу од Београда Архиепископија је обухватала следеће срезове: грочански (Гроцка), космајски (Сопот), посавски (Умка), младеновачки (Младеновац), орашачки (Аранђеловац), јасенички (Паланка), крагујевачки (Крагујевац), опленачки (Топола), лепенички (Рача), белички (Јагодина), темнићки (Варварин) и левачки (Рековац). Због великог географског опсега и изазова у вођењу духовних послова, у једном делу Архиепископије београдско-карловачке надлежном архијереју, патријарху српском, помагао је викарни епископ са титулом сремски, а то су били: Иринеј Ђорђевић (1928–1931), Тихон Радовановић (1932–1934), Сава Трлајић (1934–1938) и Валеријан Прибићевић (1940–1941).
У време патријарха Варнаве (1930–1937), значајна државна подршка омогућила је да се направи помак у изградњн храмова. Подигнуто је здање Српске патријаршије, а Београд је добно неколнко нових репрезентативних цркава.
Патријарх Варнава освештао је храмове Светог Александра Невског (23. новембра 1930), Светог Георгија на Чукарнцн (12. јуна 1932), Покрова Пресвете Богородице на Ђерму (14. октобра 1932), Светог Саве на Врачару (24. новембра 1935), Ваведења Пресвете Богородице на Топчидерском брду (темеље је освештао 11. августа 1935, а довршено здање 25. октобра 1936), Светог цара Лазара на Булбулдеру (темеље на Петровдан 1935, храм на Видовдан 1936). Године 1932. започета је изградња Цркве светог апостола и јеванђелнсте Марка. У Другој женској гимназији краљице Марије, школска капела посвећена Светој Наталији освештана је 15. децембра 1935, нсте године када н болничка Капела Светих врача Козме н Дамјана.
Ту годину, 1935, патријарх Варнава прогласио је светосавском. У Светосавској посланици он тада вели:
„А где је величанствени храм славе и хвале највећем светитељу нашем?! Са жалошћу и болом у души, морамо признати да је тај храм још увек само нада и пуста жеља његових оданих верника и поклоника, и да чак ни тај најскромнији знак захвалности великоме светитељу није указан, какав су други народи давно и давно и много мање заслужним великанима својим подигли”.
У време патријарха Гаврила Дожића (1937–1950), чије је патријарховање обележено Другим светским ратом, интернацијом и прогонством, у Београду су подигнуте цркве Светог архангела Гаврила, Светих апостола Вартоломеја и Варнаве у Раковици, Светог Вазнесења Господњег у Жаркову, док су замашни радови на Цркви светог Марка привођени крају.

Црквена здања и свештене знаменитости

Здање Патријаршије Српске православне цркве подигнуто је 1935. по пројекту руског архнтекте Внктора Лукомског. Замишљено је да то буде двор Архнепископије београдско-карловачке, али је због доцнијих историјских (не)прилика остало централна управна зграда Српске православне цркве. У оквиру здања је придворна Капела светог Снмеона Мироточивог, чији је живопис 1943. радио руски сликар српског порекла Владимир Предојевић. У ризници при капели је богата збирка вредних икона, богослужбених утвари и сасуда, свештеничких и архијерејских одежди. У здању Српске патријаршије су и две посебне институције од националног значаја: Музеј Српске Православне Цркве н Библиотека Српске патријаршије.

Саборна црква светог архангела Михаила је започета 1837, за владавине кнеза Милоша, а до 1841. њен звоник је надвнсно варош. Свештена грађевина, неокласичне архнтектуре, одмах је постала један од симбола ослобађања Београда. Ентеријер је рађен 1841–1845, а иконе су дело Димитрија Аврамовића (1815–1855). Нацрт иконостаса Београдска општина је поверила Димитрију Петровићу (1799–1852). Цркву је освештао митрополит Петар Јовановић, на дан храмовне славе, 21. новембра 1845. У овом храму је 1879. проглашена независност Српске цркве, а 1904. обављено је крунисање краља Петра I Карађорђевића. У Саборну цркву су 16. априла 1942. похрањене моштн српских светнтеља кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стефана Штиљановића, пренете из фрушкогорских манастира, нападнутих и оскрнављених од стране хрватских усташких власти.

Црква светог Марка је освећена 14. новембра 1948, а чин су обавили патријарх Гаврило, митрополит скопљанскн Јосиф, митрополит загребачкн Дамаскин н викарни епископ Хризостом. У часну трпезу су уграђене мошти светог апостола Филимона. Ктитор старе Цркве светог Марка, како је наведено, бно је трговац Лазар Панча, родом из Катранице у Македонији, човек који је новчано помагао Други српскн устанак и био поверљива особа кнеза Милоша Обреновића. Иако се два пута женио, порода није имао. Тај стари храм, звани Панчина црква, изгорео је у бомбардовању Београда 13. априла 1941. Београдска општина је 1930. расписала „конкурс за Нову Грачаницу” на коме је победио план браће Петра и Бранка Крстића, професора Универзитета. Патријарх Варнава је освештао темеље на Марковдан 1931, а радовн су интензивирани 4. јула 1932. У Гласнику – службеном листу Српске Патријаршије из тог времена записано је: „Ниједан странац неће посетити Београд, а да не походи Цркву светог Марка“.

Храм светог Саве. Идеја да се подигне црква посвећена најзначајнијем српском светитељу зачета је 1894, на 300. годишњицу спаљивања његових моштију. Одбор за градњу храма у прогласу од 25. марта наредне године изјављује да ће ,,та вечна кућа бити вечни споменик благодарности Српства своме великом учитељу и просветитељу Светом Савн”. Прионуло се на рад, а митрополит Михаило је 27. априла 1895. освештао Цркву светог Саве скромних размера (5,3 х 12 метара). Одбор и Друштво за подизање Храма светог Саве су свој рад наставили и после Првог светског рата. На конкурсу награђени пројекат архитеката Богдана Несторовића и Александра Дерока је од 31. децембра 1931. основа дефинитивног плана градње храма. Градња је свечано започела 23. априла 1935, у време патријарха Варнаве, а патријарх Гаврило је освештао темеље 27. априла 1939. Све је прекинуто 1941, потонућем Краљевине Југославије у Други светски рат, а настављено тек 12. маја 1985. Тадашњн патријарх Герман, борећи се пред комунистнчком бирократијом за Храм светог Саве, користио је дипломатско умеће и смирену упорност. Морални и духовни значај наставка градње је био велики. Главна купола је подигнута 26. јуна 1989. У току су радовн на уређењу ентеријера који се приводе крају. Данас је то највећи православни храм на Балкану и један од највећих на свету.

Црква Рођења Пресвете Богородице (Ружица) и Капела Св. Петке су саставни део комплекса Београдске тврђаве. Ружица је била класична војна црква; у време Краљевине Србије, њен старешина имао је звање војног протојереја. Народна традиција је везује за време српске деспотовине и за браћу Јакшиће. Тешко је оштећена 1915, а обновљена је 1925. године. Њен иконостас је дело Косте Тодоровића, а иконе Рафаила Момчиловића, мученички пострадалог од хрватских усташа 1941. Зидне композиције су остварење Андреја Биценка. Данашња Капела свете Петке је довршена 1937, а освештао ју је викарни епископ Сава Трлајић, потоњн горњокарловачки владика. Капела је готово свакодневно стециште побожних људи, поштовалаца ове светитељке. На Дан Свете Петке (27. октобар) огроман број људи чека у дугим редовима на поклоњење светињи.

Вазнесенска црква је саграђена 1863. по налогу митрополита Михаила н кнеза Милана, била је војна црква прн Великој касарни у Београду. Иконе су рад познатог сликара Стеве Тодоровића, а зндно сликарство је дело Андреја Биценка. У звонику Вазнесенске цркве се налази прво звоно које се у Београду огласило 1830, након стнцања државне и црквене аутономије. У наше време обновљена је традиционална Спасовданска литија, која се на дан крсне славе Београда управо из порте овог храма запућује престоничкнм улицама.
Земунске цркве представљају боље очувани градитељски слој, за данашњи град Београд, који је готово у сваком столећу своје нововековне историје доживљавао по неколико ратова н разарања. Најстарија црква у Земуну, на месту данашње Цркве Свете Тројице, била је саграђена од дрвета. Данашња Црква Свете Тројице изграђена је у Горњој вароши 1842, по пројекту земунског градитеља Јозефа Фелбера. Иконостас је осликао Живко Петровић, такође земунски уметник. Из XVIII века потичу Црква светог оца Николаја (1745) и Црква Рођења Пресвете Богородице (1776). У барокном здању Николајевске цркве раскошно дуборезани иконостас светим сликама украсио је Димитрије Бачевић (1752), а зидно сликарство дело је Живка Петровића (1848). У Богородичиној црквн, највећој православној у Земуну, резбарени иконостас дело је Аксентија Марковића, а иконе је у класицистичком духу осликао Арсеније Теодоровић 1815. У згради Светосавског дома у Земуну, који припада Црквеној општини земунској, смештен је по благослову Његове Светости Патријарха Српског Господина Иринеја и Светог Архијерејског Синода 2018. године Архив Српске Православне Цркве.

Београдски манастири

Манастир Ваведења Пресвете Богородице на Сењаку саграђен је 1936–1937. по пројекту архитекте Петра Поповића. Задужбина је благочестиве Београђанке Персе Миленковић. Здање је подигнуто у духу српског средњовековног неимарства, као петокуполни храм, са основом у облику уписаног крста. Иконе су дело руских мајстора, дуборез је позлатила радионица „Димитријевић” 1937–1939, а живопис, рађен 1975–1980, остварење је академског сликара н конзерватора Душана Михајловића. У порти овог женског манастира налазе се гробовн знаменитих српских архијереја из прве половине XX века: митрополита скопљанског Јоснфа Цвијовића (1878–1957), митроиолнта загребачког Доситеја Васића (1877–1945), митрополита будимског Арсенија (1883–1963), митрополита загребачког Дамаскина Грданичког (1892–1969) н епископа будимског Данила Крстића (1927–2002), као и претходних настојатељки ове обнтељн Меланије, Ангелине н Агније.

Манастир Рајиновац, посвећен Рођењу Пресвете Богородице, налазн се код Гроцке. Нема поузданих извора о ктиторима и времену изградње. Занимљиво је, н добро примећено, да је простор од Београда до Гроцке на сваком шестом километру обележен по једном светињом (манастирима Сланци, Винча, Лештани, Рајиновац…). Рајиновац је око 1730. имао своју парохију, „јенурију”, а обнављан је 1793. године У време Кочине Крајине, у овом манастиру су биле склоњене мошти српског краља Стефана Првовенчаног. У првој половини и средином XIX века о манастиру су остављали сведочанства Јоакнм Вујић, Франц Кајзер, Јосиф Веселић и Милан Ђ. Милићевић.

Манастир Раковица је посвећен светом архангелу Михаилу. Ову светињу су помагали влашки владарн, а први у низу тих ктитора је био војвода Радул IV (1495–1508). У припрати манастирске цркве налази се породична гробница Јеврема Обреновића и генерала Миливоја Блазнавца. Уз северни спољни зид је надгробни споменик војводи Васи Чарапићу. У порти манастира су гробовн знаменитих личности Наума Ичка, Симке Обреновић, патријарха српског Димитрија Павловића, Себастијана Роша н других истакнутих лнчностн. По његовој тестаментарној жељн, ту почива и патријарх српски Павле Стојчевић (1914–2009). Ризница чува лепу збирку икона из XVIII и XIX века, међу којима има радова Арсенија Петровића, Димитрија Аврамовића, Стеве Тодоровића… Садашње иконе у храму су рад иконописца Рафаила Момчиловића.

Манастир Слаици посвећен је Преносу моштију светог првомученика н архиђакона Стефана. Прво велико рушење овог манастира било је у време Великог бечког рата 1690. Братство је тада избегло у фрушкогорски манастир Кувеждин. Нови ударци уследили су у лето 1717. Према мапи битке за Београд и наступања јединица принца Евгенија Савојског српска претходница је прошла кроз манастир Сланце (Zelance convent). На плану се јасно виде Велико Село, Сланце н нестало сеоско насеље Чагљан (Chaglan). Манастир је оживео доспевањем северног дела данашње централне Србије под аустријску власт. Документ из 1717. указује да је игуман Теодор тада намеравао да отпочне обнову манастира. Братија се обраћа писмом београдском митрополиту Вићентију Поповићу, јављајући о „великом опустошењу које ни хартија ни мастило не могу да искажу“. Даље се моли „потпора за свети манастир што бн на помоћ ко даровао“. Сланачки архимандрит Атанасије Величковић (1724–1739) био је утицајна личност, велика препрека римокатоличкој језуитској пропаганди у Београдском дистрикту. Пред повратак турске власти, братија се опет сели преко Саве н Дунава, одлазећи овога пута у манастир Гргетег. Почетком XIX века у Сланцима је настао Бугарски зборник, спнс намењен нацноналном и духовном препороду Бугара. Коначно, манастир је опустео 1834. На манастиришту је 1900. подигнута капелица, реконструисана 1970. године. Од 1971. Сланци су метох манастира Хиландара. Братство је младо и бројчано снажно, а свештена обитељ привлачи већи број ходочасника из Београда и околине.

Земунска Црква светог архангела Гаврила, задужбниа Теодора Апостоловића саграђена 1786, проглашена је 1990. за манастир. Тај манастир имао је важну улогу 1991–1999. у збрињавању избеглица из Републике Српске Крајине и других рубних српских земаља, као н са Косова н Метохије, те у прикупљању и слању хуманитарне помоћи.

Крај XX и почетак XXI века

У време патријарха Германа (1958–1990), црквено неимарство било је у истој позицији као и Српска православна црква у режиму успостављеном након Другог светског рата. Грађено је мало, могло би се рећи ,,снтним корацнма“. На пример, приземље једноспратне зграде у Крњачи „адаптирано је у богослужбене сврхе“ и освештано 1965. Детаљно је 1971. обновљена вождовачка Црква светих цара Константина и царице Јелене, а обновљени манастир Сланци, са новоизграђеним конацима, нсте године је постао хиландарски метох. Црква светог Јована Крститеља на Централном гробљу је дозиђивањем звоника добила коначан архитектонски изглед. Радовн на Спомен-храму светог Саве на Врачару су настављени 1985. Додамо ли још Цркву Сабора српских светитеља на Карабурми, освештану 1988, уз комешање н противљење комунистичких партијских структура, то би било све.
Деведесетих година XX века, обележеним распадом државе и ратом на њеним рушевинама, упркос огромним тешкоћама, саграђен је велики број нових и обновљен знатан постојећих храмова у Београду (као и свугде на канонском простору Српске православне цркве). То је нарочито утврђено и поспешено доласком на трон патријарха српског Његове Светостн Павла (Стојчевића).
Београд се данас поноси новим црквеним здањнма, као што су храмовн Светог Јована Владимира у насељу Медаковић (освештан 1998), Светог Преображења Господњег (2005), Светог Трнфуна у Малом Мокром Лугу (2001), Свете великомученице Недеље у Великом Мокром Лугу (2002), Светог великомученика Димитрија на Новом Београду (од 2002. свакодневна богослужења, радови у завршној фази), Светог великомученика кнеза Лазара у Земун Пољу (1998), Светог Василија Острошког на Бежанијској коси (2001), Светог апостола Томе на Бежанијском гробљу (2004), Светог Преображења Господњег на Видиковцу (1998), Покрова Пресвете Богородице у Баричу (2002), Светог Преображења Господњег у Умци (1994), Свете Тројице у Сремчици (1994), Светог апостола Луке у Кошутњаку (1994), Светог великомученика Прокопија на гробљу Орловача (2001), Свете Петке на Чукаричкој падини (2004), Светог Марка у Пиносави (2004), Нерукотвореног Лика Господњег у Зуцама (2002), Светог Јована Милостивог на гробљу Лешће (1999)…
Према Шематизму, односно Прегеду стања епархија СПЦ у 2006. години, у изградњн су били следећи храмовн: Светог Василија Острошког на Бањици, Светих Кирила и Методија у Јајинцима, Светог Симеона Мироточивог на Новом Београду, Рођења светог Јована Крститеља на Петловом брду, Преображења Господњег на Видиковцу, Свете Петке у Рушњу, Светог Георгија у Лештанима, Светих Јоакима и Ане у Калуђерици, Светог Луке у Крњачи и Светог Вазнесења Господњег у Болечу.
Не рачунајући болничке и затворске капеле, број београдских храмова, којих је до 1991. било 43, повећан је за око једну трећину. То јест, у време блажене успомене патријарха српског господина Павла, на подручју Београда подигнуто је 28 нових православних храмова. Београд је у међувремену постао двомилионски град, у чијим градским и приградским општинама живи 27 одсто православног становништва Србије.

др Радован Пилиповић